Картопля

The potato is a starchy tuber of the plant Solanum tuberosum and is a root vegetable native to the Americas. The plant is a perennial in the nightshade family Solanaceae.[2]
Wild potato species can be found throughout the Americas, from Canada to southern Chile.[3] The potato was originally believed to have been domesticated by Native Americans independently in multiple locations,[4] but later genetic studies traced a single origin, in the area of present-day southern Peru and extreme northwestern Bolivia. Potatoes were domesticated there approximately 7,000–10,000 years ago, from a species in the Solanum brevicaule complex.[5][6][7] In the Andes region of South America, where the species is indigenous, some close relatives of the potato are cultivated.
Potatoes were introduced to Europe from the Americas in the second half of the 16th century by the Spanish. Today they are a staple food in many parts of the world and an integral part of much of the world's food supply. As of 2014, potatoes were the world's fourth-largest food crop after maize (corn), wheat, and rice.[8] Following millennia of selective breeding, there are now over 5,000 different types of potatoes.[6] Over 99% of potatoes currently cultivated worldwide descended from varieties that originated in the lowlands of south-central Chile.[9] The importance of the potato as a food source and culinary ingredient varies by region and is still changing. It remains an essential crop in Europe, especially Northern and Eastern Europe, where per capita production is still the highest in the world, while the most rapid expansion in production over the past few decades has occurred in southern and eastern Asia, with China and India leading the world in overall production as of 2018.
Like the tomato, the potato is a nightshade in the genus Solanum, and the vegetative and fruiting parts of the potato contain the toxin solanine which is dangerous for human consumption. Normal potato tubes that have been grown and stored properly produce glycoalkaloids in amounts small enough to be negligible to human health, but, if green sections of the plant (namely sprouts and skins) are exposed to light, the tuber can accumulate a high enough concentration of glycoalkaloids to affect human health.[10]

Ziemniak jest skrobiową bulwą rośliny Solanum tuberosum i jest warzywem korzeniowym pochodzącym z obu Ameryk. Roślina wieloletnia z rodziny psiankowatych Solanaceae.[2]
Gatunki dzikich ziemniaków można spotkać w obu Amerykach, od Kanady po południowe Chile.[3] Pierwotnie uważano, że ziemniak został udomowiony przez rdzennych Amerykanów niezależnie w wielu lokalizacjach[4], ale późniejsze badania genetyczne wykazały jedno pochodzenie – na obszarze dzisiejszego południowego Peru i skrajnie północno-zachodniej Boliwii. Ziemniaki udomowiono tam około 7 000–10 000 lat temu z gatunku z kompleksu Solanum brevicaule. W regionie Andów w Ameryce Południowej, gdzie gatunek ten jest rodzimy, uprawia się niektórych bliskich krewnych ziemniaka.
Ziemniaki zostały sprowadzone do Europy z obu Ameryk w drugiej połowie XVI wieku przez Hiszpanów. Dziś są podstawowym pożywieniem w wielu częściach świata i integralną częścią większości światowych dostaw żywności. Od 2014 r. ziemniaki były czwartą co do wielkości rośliną spożywczą na świecie, po kukurydzy (kukurydzy), pszenicy i ryżu.[8] Po tysiącleciach selektywnej hodowli istnieje obecnie ponad 5000 różnych rodzajów ziemniaków.[6] Ponad 99% ziemniaków obecnie uprawianych na całym świecie pochodzi od odmian pochodzących z nizin południowo-środkowego Chile.[9] Znaczenie ziemniaka jako źródła pożywienia i składnika kulinarnego różni się w zależności od regionu i wciąż się zmienia. Pozostaje podstawową uprawą w Europie, zwłaszcza w Europie Północnej i Wschodniej, gdzie produkcja na mieszkańca jest nadal najwyższa na świecie, podczas gdy najszybszy wzrost produkcji w ciągu ostatnich kilku dziesięcioleci miał miejsce w Azji Południowej i Wschodniej, z Chinami i Indiami liderem na świecie pod względem całkowitej produkcji od 2018 roku.
Podobnie jak pomidor, ziemniak jest psianką z rodzaju Solanum, a części wegetatywne i owocujące ziemniaka zawierają toksynę solaninę, która jest niebezpieczna do spożycia przez ludzi. Zwykłe probówki ziemniaczane, które były odpowiednio uprawiane i przechowywane, wytwarzają glikoalkaloidy w ilościach na tyle małych, że są one nieistotne dla zdrowia ludzkiego, ale jeśli zielone części rośliny (tj. kiełki i skórki) zostaną wystawione na działanie światła, bulwa może zgromadzić wystarczająco duże stężenie glikoalkaloidów mających wpływ na zdrowie człowieka.[10]

La papa es un tubérculo almidonado de la planta Solanum tuberosum y es una hortaliza de raíz originaria de América. La planta es una planta perenne de la familia de las solanáceas.[2]
Se pueden encontrar especies de papa silvestre en todo el continente americano, desde Canadá hasta el sur de Chile.[3] Originalmente se creía que la papa había sido domesticada por los nativos americanos de forma independiente en múltiples lugares,[4] pero estudios genéticos posteriores rastrearon un único origen, en el área del actual sur de Perú y el extremo noroeste de Bolivia. Las patatas fueron domesticadas allí hace aproximadamente 7.000 a 10.000 años, a partir de una especie del complejo Solanum brevicaule.[5][6][7] En la región de los Andes de América del Sur, donde la especie es autóctona, se cultivan algunos parientes cercanos de la papa.
Las patatas fueron introducidas a Europa desde América en la segunda mitad del siglo XVI por los españoles. Hoy en día son un alimento básico en muchas partes del mundo y una parte integral de gran parte del suministro mundial de alimentos. En 2014, las patatas eran el cuarto cultivo alimentario más importante del mundo, después del maíz, el trigo y el arroz.[8] Tras milenios de cría selectiva, hoy en día existen más de 5.000 tipos diferentes de patatas.[6] Más del 99% de las patatas que se cultivan actualmente en el mundo descienden de variedades que se originaron en las tierras bajas del centro-sur de Chile.[9] La importancia de la papa como fuente de alimento e ingrediente culinario varía según la región y sigue cambiando. Sigue siendo un cultivo esencial en Europa, especialmente en el norte y el este de Europa, donde la producción per cápita sigue siendo la más alta del mundo, mientras que la expansión más rápida de la producción en las últimas décadas se ha producido en el sur y el este de Asia, con China y la India liderando el mundo en producción general en 2018.
Al igual que el tomate, la papa es una solanácea del género Solanum, y las partes vegetativas y fructíferas de la papa contienen la toxina solanina, que es peligrosa para el consumo humano. Los tubérculos de papa normales que han sido cultivados y almacenados adecuadamente producen glicoalcaloides en cantidades lo suficientemente pequeñas como para ser indeseables para la salud humana, pero, si las secciones verdes de la planta (es decir, los brotes y las cáscaras) se exponen a la luz, los tubérculos pueden acumular una concentración lo suficientemente alta de glicoalcaloides como para afectar la salud humana.[10]

Cartoful este un tubercul cu amidon al plantei Solanum tuberosum și este o legumă rădăcină originară din America. Planta este o perenă din familia solanaceelor.[2]
Specii de cartofi sălbatici pot fi găsite în toată America, din Canada până în sudul Chile.[3] Inițial, se credea că cartoful a fost domesticit de nativii americani în mod independent în mai multe locații,[4] dar studiile genetice ulterioare au urmărit o singură origine, în zona actuală a sudului Peru și a extremului nord-vest al Boliviei. Cartofii au fost domesticiți acolo cu aproximativ 7.000–10.000 de ani în urmă, dintr-o specie din complexul Solanum brevicaule.[5][6][7] În regiunea Anzilor din America de Sud, unde specia este indigenă, sunt cultivate unele rude apropiate ale cartofului.
Cartofii au fost introduși în Europa din America în a doua jumătate a secolului al XVI-lea de către spanioli. Astăzi, acestea sunt un aliment de bază în multe părți ale lumii și o parte integrantă a unei mari aprovizionări cu alimente din lume. Începând cu 2014, cartofii au fost a patra cea mai mare cultură alimentară din lume, după porumb (porumb), grâu și orez.[8] După milenii de reproducere selectivă, acum există peste 5.000 de tipuri diferite de cartofi.[6] Peste 99% din cartofii cultivați în prezent la nivel mondial provin din soiuri care își au originea în zonele joase din centrul-sudul Chile.[9] Importanța cartofului ca sursă de hrană și ingredient culinar variază în funcție de regiune și este încă în schimbare. Rămâne o cultură esențială în Europa, în special în Europa de Nord și de Est, unde producția pe cap de locuitor este încă cea mai mare din lume, în timp ce cea mai rapidă expansiune a producției din ultimele decenii a avut loc în sudul și estul Asiei, cu China și India. lider mondial în producția totală din 2018.
La fel ca și roșia, cartoful este o nuanțe de noapte din genul Solanum, iar părțile vegetative și fructifere ale cartofului conțin toxina solanină care este periculoasă pentru consumul uman. Tuburile normale de cartofi care au fost cultivate și depozitate în mod corespunzător produc glicoalcaloizi în cantități suficient de mici pentru a fi neglijabile pentru sănătatea umană, dar, dacă secțiunile verzi ale plantei (și anume muguri și coajă) sunt expuse la lumină, tuberculul poate acumula o concentrație suficient de mare. de glicoalcaloizi pentru a afecta sănătatea umană.[10]

Brambor je škrobovitá hlíza rostliny Solanum tuberosum a je kořenová zelenina pocházející z Ameriky. Rostlina je trvalka z čeledi lilkovitých Solanaceae.[2]
Divoké druhy brambor lze nalézt v celé Americe, od Kanady po jižní Chile.[3] Původně se věřilo, že brambory byly domestikovány domorodými Američany nezávisle na více místech,[4] ale pozdější genetické studie vystopovaly jediný původ, v oblasti dnešního jižního Peru a extrémní severozápadní Bolívie. Brambory tam byly domestikovány přibližně před 7 000–10 000 lety z druhu v komplexu Solanum brevicaule.[5][6][7] V oblasti And v Jižní Americe, kde je tento druh původní, se pěstují někteří blízcí příbuzní brambor.
Brambory byly do Evropy dovezeny z Ameriky ve druhé polovině 16. století Španěly. Dnes jsou základní potravinou v mnoha částech světa a nedílnou součástí velké části světového zásobování potravinami. Od roku 2014 byly brambory čtvrtou největší potravinářskou plodinou na světě po kukuřici (kukuřici), pšenici a rýži.[8] Po tisíciletích selektivního šlechtění dnes existuje více než 5 000 různých druhů brambor.[6] Více než 99 % brambor, které se v současnosti celosvětově pěstují, pocházelo z odrůd pocházejících z nížin jižního středního Chile.[9] Význam brambor jako zdroje potravy a kulinářské složky se liší podle regionu a stále se mění. Zůstává základní plodinou v Evropě, zejména v severní a východní Evropě, kde je produkce na hlavu stále nejvyšší na světě, zatímco k nejrychlejšímu rozšíření produkce za posledních několik desetiletí došlo v jižní a východní Asii, s Čínou a Indií. vedoucí svět v celkové produkci od roku 2018.
Brambor je stejně jako rajče lilek rodu Solanum a vegetativní a plodící části brambor obsahují toxin solanin, který je nebezpečný pro lidskou spotřebu. Normální bramborové hlízy, které byly vypěstovány a skladovány správně, produkují glykoalkaloidy v množství dostatečně malém, aby bylo pro lidské zdraví zanedbatelné, ale pokud jsou zelené části rostliny (jmenovitě klíčky a slupky) vystaveny světlu, hlíza může akumulovat dostatečně vysokou koncentraci. glykoalkaloidů ovlivňujících lidské zdraví.[10]

البطاطس عبارة عن درنة نشوية من نبات Solanum tuberosum وهي من الخضروات الجذرية موطنها الأصلي الأمريكتين. النبات معمر من فصيلة الباذنجانيات.[2]
يمكن العثور على أنواع البطاطا البرية في جميع أنحاء الأمريكتين، من كندا إلى جنوب تشيلي.[٣] كان يُعتقد في الأصل أن الأمريكيين الأصليين قد قاموا بتدجين البطاطس بشكل مستقل في مواقع متعددة،[4] ولكن الدراسات الوراثية اللاحقة تتبعت أصلًا واحدًا، في منطقة جنوب بيرو الحالية وأقصى شمال غرب بوليفيا. تم تدجين البطاطس هناك منذ ما يقرب من 7000 إلى 10000 سنة مضت، من أحد الأنواع الموجودة في مجمع Solanum brevicaule. وفي منطقة الأنديز في أمريكا الجنوبية، حيث يكون هذا النوع أصليًا، تتم زراعة بعض الأقارب المقربين للبطاطس.
تم إدخال البطاطس إلى أوروبا من الأمريكتين في النصف الثاني من القرن السادس عشر على يد الإسبان. وهي اليوم غذاء أساسي في أجزاء كثيرة من العالم وجزء لا يتجزأ من جزء كبير من الإمدادات الغذائية في العالم. اعتبارًا من عام 2014، كانت البطاطس رابع أكبر محصول غذائي في العالم بعد الذرة والقمح والأرز.[8] وبعد آلاف السنين من التربية الانتقائية، يوجد الآن أكثر من 5000 نوع مختلف من البطاطس.[6] أكثر من 99% من البطاطس المزروعة حاليًا في جميع أنحاء العالم تنحدر من أصناف نشأت في الأراضي المنخفضة في جنوب وسط تشيلي.[9] تختلف أهمية البطاطس كمصدر للغذاء ومكون للطهي حسب المنطقة وما زالت تتغير. ويظل محصولاً أساسياً في أوروبا، وخاصة شمال وشرق أوروبا، حيث لا يزال نصيب الفرد من الإنتاج هو الأعلى في العالم، في حين حدث التوسع الأسرع في الإنتاج على مدى العقود القليلة الماضية في جنوب وشرق آسيا، مع الصين والهند. الرائدة في العالم في الإنتاج الإجمالي اعتبارًا من عام 2018.
مثل الطماطم، تعد البطاطس من نباتات الباذنجانيات من جنس Solanum، وتحتوي الأجزاء الخضرية والثمرية من البطاطس على مادة السولانين السامة التي تشكل خطورة على الاستهلاك البشري. تنتج أنابيب البطاطس الطبيعية التي تمت زراعتها وتخزينها بشكل صحيح جليكوالكالويدات بكميات صغيرة بما يكفي بحيث لا يمكن إهمالها بالنسبة لصحة الإنسان، ولكن إذا تعرضت الأجزاء الخضراء من النبات (أي البراعم والقشور) للضوء، يمكن أن تتراكم الدرنة بتركيز عالٍ بدرجة كافية من الجليكوالكالويدات تؤثر على صحة الإنسان.[10]

Картофът е нишестена грудка на растението Solanum tuberosum и е кореноплоден зеленчук, роден в Америка. Растението е многогодишно от семейство пасленови Solanaceae.[2]
Дивите видове картофи могат да бъдат намерени в цяла Америка, от Канада до южно Чили.[3] Картофът първоначално е бил на места, за които се смята, че е бил опитомен от индианците поотделно в множество [4], но по-късни генетични изследвания са проследили един произход в района на днешно Южно Перу и крайна северозападна Боливия. Картофите са опитомени там преди приблизително 7 000–10 000 години от вид в комплекса Solanum brevicaule.[5][6][7] В района на Андите в Южна Америка, където видът е местен, се култивират някои близки роднини на картофите.
Картофите са въведени в Европа от Америка през втората половина на 16 век от испанците. Днес те са основна храна в много части на света и неразделна част от голяма част от световните хранителни доставки. Към 2014 г. картофите са четвъртата най-голяма хранителна култура в света след царевица (царевица), пшеница и ориз.[8] След хилядолетия селективно развъждане сега има над 5000 различни вида картофи.[6] Над 99% от картофите, които в момента се отглеждат в световен мащаб, са произлезли от сортове, произхождащи от низините на южно-централно Чили.[9] Значението на картофите като хранителен източник и кулинарна съставка варира според региона и все още се променя. Той остава основна култура в Европа, особено в Северна и Източна Европа, където производството на глава от населението все още е най-високото в света, докато най-бързото разширяване на производството през последните няколко десетилетия се наблюдава в Южна и Източна Азия, с Китай и Индия водеща в света по общо производство към 2018 г.
Подобно на домата, картофът е нощница от рода Solanum, а вегетативната и плодната част на картофа съдържа опасния за консумация от човека токсин соланин. Нормалните картофени клубени, които са били отглеждани и съхранявани правилно, произвеждат гликоалкалоиди в количества, достатъчно малки, за да бъдат незначителни за човешкото здраве, но ако зелените участъци от растението (а именно кълнове и кожи) са изложени на светлина, грудката може да натрупа достатъчно висока концентрация на гликоалкалоиди, които да повлияят на човешкото здраве.[10]

The potato is a starchy tuber of the plant Solanum tuberosum and is a root vegetable native to the Americas. The plant is a perennial in the nightshade family Solanaceae.[2]
Wild potato species can be found throughout the Americas, from Canada to southern Chile.[3] The potato was originally believed to have been domesticated by Native Americans independently in multiple locations,[4] but later genetic studies traced a single origin, in the area of present-day southern Peru and extreme northwestern Bolivia. Potatoes were domesticated there approximately 7,000–10,000 years ago, from a species in the Solanum brevicaule complex.[5][6][7] In the Andes region of South America, where the species is indigenous, some close relatives of the potato are cultivated.
Potatoes were introduced to Europe from the Americas in the second half of the 16th century by the Spanish. Today they are a staple food in many parts of the world and an integral part of much of the world's food supply. As of 2014, potatoes were the world's fourth-largest food crop after maize (corn), wheat, and rice.[8] Following millennia of selective breeding, there are now over 5,000 different types of potatoes.[6] Over 99% of potatoes presently cultivated worldwide descended from varieties that originated in the lowlands of south-central Chile.[9] The importance of the potato as a food source and culinary ingredient varies by region and is still changing. It remains an essential crop in Europe, especially Northern and Eastern Europe, where per capita production is still the highest in the world, while the most rapid expansion in production over the past few decades has occurred in southern and eastern Asia, with China and India leading the world in overall production as of 2018.
Like the tomato, the potato is a nightshade in the genus Solanum, and the vegetative and fruiting parts of the potato contain the toxin solanine which is dangerous for human consumption. Normal potato tubers that have been grown and stored properly produce glycoalkaloids in amounts small enough to be negligible to human health, but, if green sections of the plant (namely sprouts and skins) are exposed to light, the tuber can accumulate a high enough concentration of glycoalkaloids to affect human health.[10]

Кромпир је скробни гомољ биљке Соланум туберосум и коренасто поврће пореклом из Америке. Биљка је вишегодишња биљка из породице велебиља Соланацеае.[2]
Дивље врсте кромпира могу се наћи широм Америке, од Канаде до јужног Чилеа.[3] Првобитно се веровало да су Индијанци припитомили кромпир независно на више локација, [4] али су касније генетске студије откриле једно порекло, у области данашњег јужног Перуа и крајње северозападне Боливије. Кромпир је тамо припитомљен пре отприлике 7.000–10.000 година, од врсте у комплексу Соланум бревицауле.[5][6][7] У региону Анда у Јужној Америци, где је ова врста аутохтона, узгајају се неки блиски сродници кромпира.
Кромпир су у Европу унели из Америке у другој половини 16. века од стране Шпанаца. Данас су основна храна у многим деловима света и саставни део већег дела светске залихе хране. Од 2014. године, кромпир је био четврти највећи усев у свету после кукуруза (кукуруза), пшенице и пиринча.[8] Након миленијума селективног узгоја, сада постоји преко 5.000 различитих врста кромпира.[6] Преко 99% кромпира који се тренутно узгаја широм света потиче од сорти које потичу из низина јужног централног Чилеа.[9] Значај кромпира као извора хране и кулинарског састојка варира у зависности од региона и још увек се мења. Остаје незаобилазна култура у Европи, посебно у северној и источној Европи, где је производња по глави становника и даље највећа у свету, док се најбржа експанзија производње у последњих неколико деценија догодила у јужној и источној Азији, са Кином и Индијом. водећи у свету у укупној производњи од 2018.
Као и парадајз, кромпир је велебиља из рода Соланум, а вегетативни и плодни делови кромпира садрже токсин соланин који је опасан за исхрану људи. Нормалне епрувете кромпира које су узгајане и правилно ускладиштене производе гликоалкалоиде у количинама које су довољно мале да буду занемарљиве по људско здравље, али, ако су зелени делови биљке (наиме клице и коре) изложени светлости, гомоља може акумулирати довољно високу концентрацију гликоалкалоида који утичу на здравље људи.[10]

Krumpir je škrobni gomolj biljke Solanum tuberosum i korjenasto je povrće porijeklom iz Amerike. Biljka je trajnica iz obitelji velebilja Solanaceae.[2]
Divlje vrste krumpira mogu se naći diljem Amerike, od Kanade do južnog Čilea.[3] Izvorno se vjerovalo da su krumpir udomaćili američki domoroci neovisno na više lokacija, [4] no kasnije genetske studije pronašle su jedno podrijetlo, na području današnjeg južnog Perua i krajnje sjeverozapadne Bolivije. Krumpir je ondje udomaćen prije otprilike 7.000-10.000 godina, iz vrste u kompleksu Solanum brevicaule.[5][6][7] U regiji Anda u Južnoj Americi, gdje je vrsta autohtona, uzgajaju se neki bliski srodnici krumpira.
Španjolci su u drugu polovicu 16. stoljeća u Europu unijeli krumpir iz Amerike. Danas su osnovna namirnica u mnogim dijelovima svijeta i sastavni dio većeg dijela svjetske ponude hrane. Od 2014. godine krumpir je bio četvrti najveći prehrambeni usjev na svijetu nakon kukuruza (kukuruza), pšenice i riže.[8] Nakon tisućljeća selektivnog uzgoja, sada postoji preko 5000 različitih vrsta krumpira.[6] Preko 99% krumpira koji se trenutno uzgaja u cijelom svijetu potječu od sorti koje potječu iz nizina južnog središnjeg Čilea.[9] Važnost krumpira kao izvora hrane i kulinarskog sastojka razlikuje se od regije do regije i još uvijek se mijenja. I dalje je nezaobilazan usjev u Europi, posebno u sjevernoj i istočnoj Europi, gdje je proizvodnja po glavi stanovnika još uvijek najveća u svijetu, dok se najbrže širenje proizvodnje u posljednjih nekoliko desetljeća dogodilo u južnoj i istočnoj Aziji, s Kinom i Indijom vodeći u svijetu u ukupnoj proizvodnji od 2018.
Kao i rajčica, krumpir je noćurak iz roda Solanum, a vegetativni i plodni dijelovi krumpira sadrže toksin solanin koji je opasan za ljudsku prehranu. Normalne epruvete krumpira koje su uzgajane i pravilno skladištene proizvode glikoalkaloide u količinama dovoljno malim da budu zanemarive za ljudsko zdravlje, ali ako su zeleni dijelovi biljke (naime klice i ljuska) izloženi svjetlu, gomolj može akumulirati dovoljno visoku koncentraciju glikoalkaloida da utječu na ljudsko zdravlje.[10]

Компирот е скробна клубена од растението Solanum tuberosum и е коренов зеленчук роден во Америка. Растението е повеќегодишно растение од семејството на ноќни шипки Solanaceae.[2]
Видовите на диви компири можат да се најдат низ Америка, од Канада до јужно Чиле.[3] Првично се веруваше дека компирот бил припитомен од домородните Американци независно на повеќе локации, [4] но подоцнежните генетски студии трагаат по едно потекло, во областа на денешно јужно Перу и крајна северозападна Боливија. Компирите биле припитомени таму пред приближно 7.000-10.000 години, од еден вид во комплексот Solanum brevicaule.[5][6][7] Во регионот на Андите во Јужна Америка, каде што овој вид е автохтон, се одгледуваат некои блиски роднини на компирот.
Компирите биле воведени во Европа од Америка во втората половина на 16 век од страна на Шпанците. Денес тие се основна храна во многу делови од светот и составен дел на голем дел од светската понуда на храна. Од 2014 година, компирите беа четвртата по големина прехранбена култура во светот по пченката (пченката), пченицата и оризот.[8] По милениуми на селективно одгледување, сега има над 5.000 различни видови на компири.[6] Над 99% од компирите кои моментално се одгледуваат во светот потекнуваат од сорти што потекнуваат од низините на југоцентрално Чиле.[9] Важноста на компирот како извор на храна и кулинарска состојка варира во зависност од регионот и сè уште се менува. Останува суштинска култура во Европа, особено Северна и Источна Европа, каде што производството по глава на жител е сè уште највисоко во светот, додека најбрзото проширување на производството во последните неколку децении се случи во јужна и источна Азија, со Кина и Индија. водечки во светот во целокупното производство заклучно со 2018 година.
Како и доматот, така и компирот е ноќница од родот Solanum, а вегетативните и плодните делови на компирот го содржат отровот соланин кој е опасен за човечка исхрана. Вообичаените цевки од компир кои се одгледувани и складирани правилно произведуваат гликоалкалоиди во количини доволно мали за да бидат занемарливи за здравјето на луѓето, но, ако зелените делови од растението (имено никулци и кожи) се изложени на светлина, клубенот може да акумулира доволно висока концентрација на гликоалкалоиди да влијаат врз здравјето на луѓето.[10]